{zaglavlje}
Псевдо Маврикије
Стратегикон
почетак VII века
први поход цара Манојла против Срба
{/zaglavlje}
Племена Словена и Анта живе на исти начин, имају исте обичаје и слободна су, не допуштајући никако да буду поробљена или да се њима влада, нарочито у својој земљи. Многољудна су и издржљива, лако подносећи и жегу и студен и кишу и голотињу тела и оскудицу хране.
Пријазни су према ониmа који им долазе као странци, и пријатељски их проводе од места до места, кудгод затраже, тако да, ако се небрижљивошћу домаћина догоди да странац настрада, против њега (домаћина) покреће рат онај који му га je поверио, јер освету странца сматра светом. Своје заробљенике не задржавају у ропству неограничено време као остали народи, него им, после тачно одређеног рока, остављају на вољу да се, уз извесну откупнину, поврате у своју земљу, или остају тамо као слободни људи и пријатељи.
{br}
{zaglavlje}
Псевдо Маврикије
Стратегикон
почетак VII века
{/zaglavlje}
Живећи без власти и у међусобној мржњи, они не познају ни бојног реда, нити настоје да добро сложени бију бој, нитi се појављују на голим и равним местима. Α кад се догоди да се усуде упустити у праву битку, вичући крећу заједно мало напред па, ако се противници поплаше од њихове вике, нападају свом жестином, a ако не, одмах узмичу истим правцем, не журећи да својим рукама окушају снагу својих непријатеља. Беже у шуме од којих имају велику помоћ, пошто умеју вешто да се боре у теснацима. Они чак и плен који са собом вуку, услед незнатне узбуне, оставе и побегну у шуме, па кад пролазници почну да се око плена врзмају, они их нападну и лако побију. Το они изводе радо и на разне начине у циљу примамљивања својих противника.
Неверни су потпуно и несложни у погледу уговора, попуштајући више страху него подмићивању. Пошто код њих, наиме, владају различичита мишљења, они се или не сложе или, ако се и сложе, њихову одлуку ускоро други погазе, будући да сви супротно мисле и ниједан није вољан другоме да попусти...
Иначе, походе против њих треба изводити више у зимска доба, јер тада не могу лако да се сакрију пошто je дрвеће голо, a и снег открива трагове бегунаца, и њихова породица, живећи у беди, готово оголи и, најзад, тада се и залеђене реке лако прелазе.
Како код њих има много главара и пошто се међусобно не слажу, није неумесно неке од њих придобијати било речима било даровима, нарочито оне ближе граници, a нападати друге, да не би непријатељство против свију створило код њих јединство или власт једнога.
{br}
{zaglavlje}
Никита Хонијат
Историја
1149.
Први поход цара Манојла против Срба
{/zaglavlje}
Одуставши од намере да лично прелази на Сицилију као од подухвата који не би водио добру, цар крену из Аулоне са расположивим снагама, па дошавши у Пелагонију и уредивши ствари како му се чинило да ће бити корисно, реши да свој ратнички жар управи против Срба. Јер ови су, догод самодржац беше спокојан на власти, правили добронамерно лице и били врло слаткоречиви поред сасвим супротних осећања у дубини душе. Α кад се на земљи и на мору десило оно што прича укратко изнесе, осмелише се више него што je требало искористивши прилику, дигоше оружје на Ромеје и рђаво поступише са њима суседним земљама које су биле под Ромејима. Одвојивши тешко наоружани одред војске и припојивши га лако наоружаним четама, цар уђе у Србију. Али сатрапу ове земље царев напад против њега не оста сакривен, иако се цар трудио и надао да ће га изненадити. Не знајући шта да ради и видећи да није раван противник ромејским снагама, напушта равницу и подиже очи своје ка горама одакле очекиваше да ће му стићи помоћ. Α мноштво својих поданика, као стада стоке, која у шуми младице брсти, препусти нападачима да их растурају и уништавају, остављајући свакоме да у бекству тражи спас и ногама искупи живот по угледу на њега самога.
{br}
{zaglavlje}
Никита Хонијат
Историја
1165.
Рашки жупан Деса се потчињава цару Манојлу
{/zaglavlje}
Намеравајући да казни Десу који je у злоделима постао гори од самог себе, цар се припремаше да крене у Србију. Пратећи из даљине шта се дeшава и посебно стога што се истински бојао да, ако цар у његову земљу продре, њега лично не задеси нека неприлика и недаћа, Деса упути посланство цару молећи да му се дозволи безбедан приступ њему (цару). Кад je добио што je тражио дође са сатрапском оружаном пратњом и, појавивши се пред царевим лицем, би прекорен због превртљивости и тако би отпуштен без склопљеног мира. Иако je мало требало да буде ухваћен, ипак му je допуштено да оде кући пошто je обећао уз страшне заклетве да ће променити држање и неће више никада чиниги што се цару не свиђа, мада je било немогућно да се обуче у белину истине камелеон, који се иначе лако заогрће сваком другом бојом. Удаљивши се испред царевих очију, био je pacтрзан многим мукама душе. Било га je стид што je ишао цару, беснео je због оног што je доживео, кидао се што je преградом заклетви сам себе спречио да промени држање. Најзад, он одбаци све што je, прикривајући сопствено мишљење, цару уз заклетву био обећао, на себе стави свакодневну леопардову кожу и тај варварин отворено похвали изреку трагичара и рече: „Језик се заклео, али душа није“.
{br}
{zaglavlje}
Јован Кинам
Епитоми
1172. годинa
{/zaglavlje}
У то време се Срби, пошто их Венети на то подстакоше, припремаху на устанак, па кад Стефан, који владаше Хунима, напусти живот, тамо настаде велика пометња...
Међутим, кад je Белу поставио на власт, цар крену на народ Срба намеравајући да им се освети за дрскост. Него, чему се увек чудим, још се не беше сва војска сакупила, a цар je, пројахавши кроз неке пусте и врлетне пределе, журио са неколико хиљада војника у ову земљу да се сукоби са архижупаном. A овај, иако je са свих страна прикупио безбројну савезничку војску, прво побеже као да му je страх душу опсео, a затим, пославши цару посланике, мољаше да добије помиловање за зла дела. Не постигавши ништа тиме, затражи да му се дозволи да у безбедности лично изађе пред цара. Пошто je цар пристао, он дође и приступи престолу откривене главе и голих руку до лаката, босих ногу, са везаним конопцем око врата, са мачем ο руци, предајући се цару да поступи c њим како жели. Потресен овим, цар му опрости кривицу. Завршивши то c успехом, цар напусти српску земљу имајући у својој пратњи и архижупана.
{br}
{zaglavlje}
Никита Хонијат
Историја
После 1166.т
Српско- Византијски сукоб
{/zaglavlje}
Наредно пролеће цар искористи за опоровак свога тела. Када се сунце провезе кроз сазвежђе Рака, прође сазвежђе Лава, када врелина Сирија поче да попушта и тамне сенке јесени стадоше да се назиру, тада цар крену на запад и улогори се код Филипопоља. Беше, наиме, дознао да je сатрап Срба, тада то беше Стефан Немања, смелији него што треба и, будући човек који рђаво користи слободно време, сматрао неодмереност мудрошћу и заносећи се ненаситим жељама и живо настојећи да се прошири на све тамошње области, жестоко напада своје саплеменике и мачем се обраћа своме роду и не знајући за сопствену меру...
{br}
{zaglavlje}
Константин Манасије
Хроника
1172.
Стефан Немања побеђен од цара Манојла Ι Комнина долази као сужањ у Цариград.
{/zaglavlje}
Какво уживање нам je, o царе, био онај заробљеник у тријумфу, неки врло плећат човек и незграпан старац. И гле неки необуздани посматрач наруга му се „Ти ли си, ο рђо, који си наумио да умакнеш Христову помазанику, изабранику, великом и славном победнику и, збацивши његов лак и племенит јарам27, да приђеш другом господару и, збацивши узду ромејског воћства, спремио се да се понудиш уздама Алемана и Тевтонаца. Зар ниси знао да je мој самодржац и ватрен и крилат и брз, па покушаш ли побећи, бићеш ухваћен, полетиш ли, не умакну његовој стрели, сакријеш ли се у мраку, ватром ће те захватити и спалити?..
„Плећати бик, ма и под малим бичем, равно путем иде“.
{br}
{zaglavlje}
Евстатије Солунски
1172.
Немања у тријумфалној поворци Манојла I Комнина
{/zaglavlje}
Овде не бих желео да прећутим ни ο Немањи који ми je и другом приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, a пре кратког времена и очи je моје задивио овај човек, којем није стас онај, који природа људима додељује, него узрастом веома висок и изгледом наочит. Пре тога он je окушавајући се у мужевности и навикавши се да диже устанке, хитро загазио у рат, али je ускоро, нешто страхом a још више ранама, преваспитан на добро, па сада и сам учествује у тријумфу…
Он ту посматра и она уметничка дела, која приказују твоје ратне победе, које су руке сликара на спомен израдиле, поред осталих и оне које се односе на њега самог: једиом како диже свој народ на устанак, други пут (како диже) пешадију и коњицу, на другом опет месту како се заобилазним путем хвата мача, у више наврата како отворено прикупља војску и поставља се у заседу и како je на крају био побеђен и бежањем поље прекрио и како je (то бекство) било тегобно и како je после свега покорен.
{br}
{zaglavlje}
Стефан Првовенчани
Житије Светог Симеона
1183-86.
{/zaglavlje}
После овога устаде у Константинову граду други цар, љут и крвопролитник, и поквари мир с Пречасним и Светим. Развалив уста своја, мишљаше да прогута и државе других, што не учини, безумник, нити постиже такве намере, него, хотећи наудити Незлобноме и Светоме, нанесе на се погибао своју, и хулу на царство своје, и опустошење на земљу своју.
Јер пође пречасни свети Симеон са угарским краљем, и дође до града, по имену, Средца, и разруши га и опустоши до краја.
А кад се угарски краљ врати у своју државу, Свети, растав се од њега, отиде са силом својом на град Перник, па и њега разруши силом својом и опустоши и град Стоб, и град Землн, и град Велбужд, и град Житомитски, и град Скопље, и град Лешки у доњем Пологу, и град Градац, и град Призрен, и град славни Ниш, и град Сврљиг, и град Равни, и град Козли. Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на камену који се не поруши. И не подигоше се ни до данас. Земље њихове, и богатства њихова, и славу њихову приложи богатству и слави отачаства свога, и слави велможв, и народа свога.
Придодаде земљи отачаства свога област нишавску до краја, Липљан, и Мораву, и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја с међама својим.
И живљаше узахваљивању Богу и у молитвама дан и ноћ.
Победи непријатеље своје као Мојсеј Амалика, крст Христов неослабно носећи пред очима и њиме односећи победу над непријатељским варварима.
Поврати Диоклитију и Далмацију, отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ, и градове у њој, сазидане од руку њихових, тако да се прозвала грчка област, а којима су имена: Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар.
А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас.
Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога.
{br}
{zaglavlje}
Евстатије Солунски
1191.
Исак II Анђео побеђује српску силу
{/zaglavlje}
Α шта неће у овоме смислу пропатити они који буду дознали да je, колико јуче, пре кратког времена, српску силу и охолост изгазио наш цар као гумно пуно снопова и у плеву претворио, пошто ће тај пораз и на њих пренети исти страх?
{br}
{zaglavlje}
Писмо цара Исака II Анђела Папи Целестину III
1191—2.
{/zaglavlje}
…Ова несрећа за кратко време захвати скоро све хришћане и почевши од Немачке и Сицилије прошири се до самог Океана — царство ми сазнаје, твоја светости,
да се читава твоја држава оружа против и једних и других — па прешавши Океан и Рајну, прошири се и у Подунавље. И све до недавно љубазни таст царства ми — a сада не знам како ће га звати царство ми — незадовољан својим наследством, које једва задоби уз војничку и новчану помоћ Романије, зажели и власт над Србијом која je од давнина под Романијом и никада није била неком другом предата; и заборавивши оне тешке заклетве које je положио блажене успомене цару и љубљеном ујаку царства ми, господину Манојлу, када га je послао да прими наслеђену власт, као и оне које je поново дао царству
ми, када je закључио уговор са царством ми и љубљеном Августом, својом ћерком, и када je утврђено да он никада неће ништа предузимати против права Романије нити против Србије, он подиже оружје против ове (Србије), без сагласности царства ми, посла на њу војску сматрајући да ће je y првом налету освојити.
Али царство ми, сазнавши то, посла одред своје војске великом жупану Србије за одбрану земље Србије и принуди на повратак оне које je онај био послао.
{br}
{zaglavlje}
Стефан Првовенчани
Хиландарска повеља
1200-1202
{/zaglavlje}
Када у почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, и благослови их и даде им власт над сваком тварју својом, постави једне царевима, друге кнезовима, треће господарима, и свакоме даде пасти стадо своје и чувати га од свакога зла које би наишло на њега. Стога, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угаре краљевима и разделив сваки народ, и закон даде, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и по закону раставив својом премудрошћу.
Зато по многој својој и неизмерној милости човекољубља, дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да обладају овом српском земљом и све као Бог чинећи на боље људима, не хотећи људске погибли, постави господина ми оца за великог жупана, названог на светом крштењу Стефана Немању.
И обнови своју дедовину и боље утврди Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном му од Бога. И подиже пропалу своју дедовину, и приобрете од морске земље Зету и са градовима, а од Арбанаса Пилот, а од грчке земље Лаб с Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Лепеницу, Белицу.
И кад Божјом помоћу својим трудом све то задоби и кад с помоћу Божјом мир и тишину прими држава његова одасвуд, поче пооштравати мисао своју и поучавати ум свој, и желети са журбом, и старати се о души својој..
{br}
{zaglavlje}
Симеон Немања
Хиландарскa повељa
1198
{/zaglavlje}
…Када је прошло много времена, Владика мој премилостиви не превиде мољења створења свога, но као штедри трудоположник и наградитељ, који рече пречистим својим устима: „Не дођох призвати праведника, но грешнике на покајање“, и пошто ми се по милосрђу његову изненада указало погодно време, и све овога света, част и слава дође ми као ништа, и сва красота овога живота и диван изглед, показа ми се као дим, а Христова љубав све више се везиваше за мене, макар и недостојног, ја одмах оставих владавину моју и све моје, различно моје, пошто се тако изволело Христу и пресветој Госпођи Богородици. И удостоји мене грешнога свога јарма благога и сатвори ме заједничара часног и анђелског и апостолског образа малога и великога. Када се ово свршило са мном, пошто се овако устројило, оставих на престолу мојем и у Христом дарованој ми владавини љубљенога ми сина Стефана, великога жупана и севастократора, зета Богом венчанога кир Алексија, цара грчкога.
{br}
{zaglavlje}
Вукан Немањић
Писмо папи Инокентију III
1199/1200
{/zaglavlje}
Преблаженом и пресветом оцу и господину Иноћенту,милошћу Божјом врховном свештенику свете Римске цркве и свеопштем папи, Вукан,истом милошћу краљ Дукље и Далмације, поздрав и израз оданости. Кад су к нама дошли господин Иван капелан и господин Шимун,одани и поверљиви легати Свете Католичке и Апостолске Столице, преко сваке мере смо се обрадовали, јер као што сунчани сјај снагом својих зрака обасјава,тако ће верујемо и њихово свето и спасоносно проповедање обасјати читаво наше краљевство те зато с правом кажемо: Обасјало нас је младо сунце с висине (Лука 1,7).
Заиста не желимо скривати вашем очинству да се немало кривовјерје у земљи Угарског Краљевства, наиме у Босни, очито шири у тој мери да, заведен заводљивом заблудом, и сам је бан Кулин са својом женом и са својом сестром, која бејаше жена преминулог Мирослава Хумског, и с многим рођацима, увео у исто кривовјерје више од десет хиљада хришћана.Зато их је озлојеђени Угарски краљ по власти од Вас добијеној присилио да дођу пред Вас (…)
Стога молимо, препоручите угарском краљу нека их као кукољ из пшенице избаци из свога краљевства.
{br}
{zaglavlje}
Жофроа Вилардуен
Хроника четвртог крсташког рата
1203
{/zaglavlje}
Можете бити сигурни да су они који до тада нису видели Константинопољ, сада широм отворили очи; јер они нису могли да верују да на целом свету може да постоји тако богат град, када су угледали његове високе зидине и раскошне куле којима је био опасан, и те раскошне палате и високе цркве, толико бројне да ниједан човек који их није видео не би веровао, а дужина и ширина тог града надмашивала је све остале. И знајте да међу нама није било човека тако одважног кога од тог призора нису подузели жмарци; а у томе није било чуда – јер од почетка света , никада људи нису предузели тако велики посао као што је био тај наш напад...
Остатак војске растурен по граду стекао је такође велики плен, тако велики да нико није могао проценити његову величину и вредност. Укључивао је злато и сребро, стоне приборе и драго камење, сатен и свилу, огртаче од веверичиног крзна, хермелина и самура и све пробране ствари што се могу наћи на овој земљи. Жофруа од Вилардуена овде изјављује да, колико он зна, толики плен никад није био задобијен у једном граду од створења света.
{br}
{zaglavlje}
Стефан Првовенчани
Живот Светог Симеона
1216.
{/zaglavlje}
После и овај мој господин свети остави мене с рођеним братом мојим, благослов и утврдив законом, да живимо, чувајући непреступно заповеди његове и вршећи оно што је заповедио у све дане живота нашега, а да пород његов живи у тишини и без метежа. Али грехова мојих ради све ово изостаде.
Јер он остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их, не послушав, свирепи, заповеди Господа, који рече: „Послушај оца и матер“, и остало. Али, иако су с њиме иноплемени пукови били многобројни, силе Божје никако није било с њима, по завету и по молитви онога Светога. Али као што пророк рече: „Они сапети бише и падоше, а ми устасмо, и бисмо прави“, јер се не надасмо на оружје наше, него на силу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, и на прави благослов и молитву господина светога Симеона. И због тога и не погрешисмо у надама нашим. Јер, победив их силом својом, поврати ме опет у отачаство своје.
„Зато те непрестано молим, о пречасни оче наш Саво, послушај гласа који ти шаљем из дубине срца и не презри мољења мојега, и, скупивши мошти Светога и Пречаснога, учини нам милост, потруди се и сам донеси пријатна мириса мошти Светога, да се просвети отачаство његово доносом моштију његових и доласком твојим, јер се оскврни земља наша безакоњима нашим и би убијена крвима, и падосмо у плен иноплеменикâ...“
