ОТАЦ

О циљевима и намерама

Идеја о покретању рада на филму ОТАЦ потекла је као одговор на предлоге, скоро захтеве (у последње време необично учестано понављане, поготово од млађих, образованијих људи), да Србија коначно треба да добије играни филм о оцу српске нације.

Колико год често био помињан, колико год у оквиру специфичне српске религиозности био постављен понекад и непримерено испред осталих хришћанских светитеља, па чак и испред саме Цркве, колико год се сваке године на школским приредбама читали историјски и књижевни текстови о његовом животу – о Светом Сави се код нас заправо мало зна. Светог Саву Срби поштују и воле, али им уствари није близак. Хвале га, али га не узимају као узор. Траже од њега помоћ али не посежу за њом. Слика о њему временом је постала сентиментална и неприродно укочена. Више као гоблен него као икона. А ради се о вишеструко обдареном човеку дубоке духовности који је истовремено био и вулкан радне енергије. Некоме ко поново може постати истински узор младима.

Срби имају два велика симбола, два јака корена свог духовног и културног идентитета. Оба су хришћански, али један је везан за рат а други за мир. Један се више везује за догађај а други више за личност. Временом један је постао више везан за племенито умирање, а други за живот у подвигу.

О несумњивом значају Косовске битке и Лазаревог избора за српску историју и садашњост не треба трошити превише речи.

Старији, „мирнодопски“  симбол српског идентитета је везан за дело Светог Саве и његовог оца Немање – Светог Симеона. Њиме се нисмо бавили на филму, а уопште у популарној култури није оставио упечатљивијих трагова.

Недопустиво је да и даље, у веома тешком тренутку за српски културни идентитет, не посежемо за симболом који нас може поново ујединити, освестити и ојачати. Бавећи се тим симболом као здравим кореном, можда можемо учинити понешто на изласку из нездравог стања у коме се налазимо. Кад су филмови у питању – превише је било улагано управо у продубљивање нездравог стања.

Сценарио филма ОТАЦ бави се периодом од доласка остарелог владара Немање као монаха на Свету Гору до повратка његовог сина Саве у грађанским ратом опустошену, осиромашену и изгладнелу Србију, са очевим чудесно мироточивим моштима –

 десет година касније.

Зашто баш овај период живота две велике личности српске историје, два велика светитеља?

У поновном сусрету, тамо далеко од Србије, две јаке личности – оца, остарелог успешног владара и сина, младог монаха дубоке духовности, формиран је темељ српске државе, културе и цркве. Обојица су учинили оно неопходно да би свим својим силама послужили Богу и своме роду. Поднели су жртву. Немања је жртвовао заслужену удобну старост да би у аскетском подвигу за живота додирнуо небеско и оставио наследницима свети узор, а Сава се одрекао мира Свете Горе да би Србе увео у ред озбиљних, духовно освешћених народа.

Један другог су својом љубављу на то практично принудили. Један другом су помогли да извуку најбоље из себе и тиме заувек остали да заједно служе Богу и роду. Отац и син. Као узори за вечност.

Увек је дирљиво и инспративно видети како син, без обзира на своја хтења, љубављу прихвата и испуњава очев завет, али посебно је узбудљиво и ретко виђено да син постане духовни отац своме оцу! То је нешто што и данас у општем безнађу које је притисло Србију може послужити као узор млађој генерацији, али и нада старијој генерацији. Савладавање препрека и труд на путу постизања пуноће љубави и светости је нешто што има и универзални значај, потенцијално интересантно свим људима и свим културама.

Филм ОТАЦ ће нам помоћи да за тренутак оставимо по страни клишее којима смо заробили два великана (а урадили смо то да бисмо лакше прихватили сопствену лењост и размаженост). У филму ћемо сагледати чудо преображаја старог владара огрубелог од многих ратова и терета власти – у кротког и незлобивог светитеља, онога који се дословно руководи јеванђељским „кo хоће да буде старији, нека буде млађи од свију и свима слуга“ и, с друге стране, младог човека великог духовног дара који се посветио самоусавршавању – у оца нације који се враћа у немир света како би свим силама служио својим ближњима.

Данашња Србија постаје земља старих људи. Колико у том контексту значи подсећање на то да старост није само ишчекивање смрти и да поправљање себе може и треба да траје до последњег даха! Колико је важно да се, у времену владајућег индивидуализма, млади упозоре на то да тек служење другима доводи до пуног развоја нечијих богомданих дарова!

Опасност у филмском приступу овој теми лежи у сентиментализму, а њено пуно откривање и разумевање могуће је у искреном реалистичном сагледавању људских судбина. Да филм не би остао само добронамеран али тенденциозан поглед на националну историју, не смемо изгубити осећај за светост, али не смемо заборавити ни на хумор, неопходан за истинито сагледавање догађаја и ликова.

Да бисмо лакше приступили великанима помажу нам и драгоцени ликови Немањиних пратилаца, старих ратника који су се заклели свом господару на верност до краја, који су дошли са њим и на Свету Гору да га прате до смрти. Као и већина публике они у почетку немају разумевање за високе духовне теме, а кад почну да се труде да ратничке способности претворе у духовне – то постаје извор низа симпатичних, па и комичних ситуација. Тек кад приону на подизање за потомство српског манастира на Светој Гори, они у потпуности пронађу себе. На крају, љубављу ће и они заједно са својим господарем однети победу.

Кроз филм о светском и духовном, филм у коме ћемо поново пронаћи оздрављујуће сузе и смех провлачи се низ паралела са данашњицом.

У филму ОТАЦ пратимо обнову запустелог Хиландара, данас пратимо његову обнову после пожара.

Ратовима и унутрашњим сукобима измучена и осиромашена Србија из филма ОТАЦ има јасну паралелу у данашњем лошем стању у земљи.

Нада коју доноси повратак Саве и Симеона у земљу има паралелу у нашој нади из које и настаје филм ОТАЦ.

У избору догађаја који се обрађују у сценарију водило се рачуна о лошој економској ситуацији и тешкоћама које стоје на путу прикупљања средстава за филм. Избегнуте су велике, масовне сцене, гломазни сценографски захвати и обиље скупих историјских костима. Па ипак се ради о спектаклу у малом. Избором догађаја и места, костим и сценографија су сведени, али све мора бити максимално реалистично урађено. Филмски језик мора бити савремен, уз ефектно коришћење технике и великих захтева у постпродукцији.  Филм је ликовно захтеван, а специфичну атмосферу Свете Горе и потресних историјских реконструкција треба да подупире музика којој ће бити посвећена посебна пажња.

Све у свему, ОТАЦ је филм од националног значаја који се мора урадити по светским стандардима, али на светосавски начин – спајањем духовног и материјалног, молитвеног и занатског, црквеног и уметничког.